Kraljevski vazduhoplovni klub “Soko”

OBUKA

Iako je u nekima od sekcija ovog web sajta bilo reči o obuci, na ovom mestu ćemo se pozabaviti najvećim delom sistemu obuke koja se odvija kod nas, u Srbiji i uopšte u padobranskom klubu “Soko” i “Fenix”.

PRE SKOKA

Pre nego što uopšte počnete da skačete (samostalno), potrebne su određene stvari koje morate imati i ispuniti da biste se uopšte upustili u ovu avanturu. Ovde pre svega mislimo na dokumentaciju koju zakon nalaže da imate pre nego što krenete na obuku. Od ovih stvari, najbitnija je svakako ona koja podrazumeva lekarske preglede. Lekarski pregledi su obavezni za sve one koji žele da skaču samostalno. Ovi pregledi obuhvataju posetu bolnici, ili specijalizovanom doktorugde ćete reći da želite da uradite lekarske preglede za tzv. “C” kriterijum (po starom) odnosno za kategoriju “2″ po novom pravilniku (JAR). Ovaj kriterijum obuhvata niz pregleda kojima se periodično podvrgavaju piloti padobrana (što ćete Vi biti) i piloti paraglajdera. Sasvim je jasno i logično da ukoliko se bavite paraglajdingom, i imate važeći lekarski pregled, on Vam za bavljenje padobranstvom ne treba (nije ga potrebno ponavljati).

Cene ovih pregleda, po zadnjim informacijama koje imamo se neznatno razlikuju. Obično se kreću oko 6.200 dinara. Lekarske preglede trenutno možete obaviti samo u Vršcu i u Beogradu, jer su ova dva grada jedina sertifikovana za ovu vrstu pregleda. Na ovim pregledima će stručnjaci i komisija odrediti da li vi imate fizičke i psihičke predispozicije da se bavite padobranstvom. Međutim, nema potrebe za preteranu brigu. Ove preglede uglavnom svi budući padobranci prolaze. Ono što je veoma bitno na ovim pregledima, je dobro stanje srca (što procenjuje kardiolog), i sposobnost reagovanja u kriznim situacijama (psiholog i psihijatar). Nakon uspešno izvršenih lekarskih pregleda, dobićete potvrdu da ispunjavate “C” kriterijum, odnosno klasu “2″, te da ste sposobni da se bavite padobranstvom. Sa ovom potvrdom ćete doći na aerodrom, i dati je nastavniku padobranstva koji će vas obučavati. Ono što je još bitno oko lekarskog pregleda je da po novom pravilniku (JAR) važenje lekarskog pregleda za osobe do 40 godina, 5 godina, a preko 40 godina života - 2,5 godine. Dakle, iako je pregled nešto skuplji nego što je to bilo ranije, trajanje ovog lekarskog pregleda je mnogo duže.

OBUKA ZA SKOK

Pre nego što se pozabavimo sistemom obuke kod nas, navešćemo najčešće metode obuke u svetu (od kojih se neki primenjuju i kod nas). Najčešće, postoje 3 metoda obuke za prvi skok:

• Static Line (S/L) - Skok na “gurtnu”.
• AFF (Accelerated Free Fall), odnosno NUSP metoda (Napredno Učenje Slobodnog Pada)
• IAD (Instructor Assisted Deployment) - Otvaranje uz pomoć instruktora i

Svaku od ovih metoda ćemo posebno obraditi, sa težištem na skoku “na gurtnu”, koji je kod nas najčešći i najzastupljeniji metod obuke.

SKOK NA GURTNU (STATIC LINE)

U padobranstvu, gurtna je jaka platnena traka povezana jednim krajem za padobran, a drugim za avion iz kog padobranac iskače. Nakon odvoja od aviona, ova kratka traka (retko preko par metara), momentalno vadi padobran iz ranca. Odmah nakon toga, padobran se otvara. Gurtna se odvaja od padobrana i ostaje da visi na avionu. Uvlači se u avion od strane padobranaca koji su ostali u avionu. Kod nas se koristi prilikom prvih skokova iz aviona, ako učenik od starta želi da skače sam, a ne u tandemu.

Ovaj tip obuke se obicno koristi u par slučajeva:

• Padobranska obuka
• BASE skokovi
• Vojni skokovi sa malih visina (120 + metara)

Prilikom obuke za ovakav tip skoka, padobranac će u zakazano vreme doći na aerodrom. Na njemu će primiti instrukcije oko skoka na gurtnu, koja obuhvata dosta, ali ne i previše stvari, kako se učenik ne bi preopteretio informacijama. Ono što je bitno je da se objasni učeniku kako se padobran stavlja na sebe i kako se nakon otvaranja sa njime upravlja. Ovo se radi u “trenažeru”, određenom sistemu veza koji je zakačen na neko visoko mesto, kako bi simulirao vožnju padobranom. Na ovom trenažeru se ujedno učenik obučava i šta da radi u slučaju bilo koje vrste otkaza padobrana, kao i postupke za rešavanje te situacije. Ovaj sistem obuke nije dugačak, možda svega par sati, nakon čega je učenik spreman da napravi svoj prvi skok. Prvi skok na gurtnu se obavlja sa 1.000 metara iz aviona koji je tog momenta aktivan (AN - 2, Cessna). Čim se avion popne na određenu visinu (oko 300) metara, instruktor će učenicima zakačiti gurtne za avion (“AN - 2″), ako to već nije uradio (“Cessna”, “Wilga” i sl.).

Na visini od 1.000 metara, instruktor će dati znak učeniku da počne sa procedurom iskakanja, na način na koji je to učio na Zemlji, a koji se razlikuje od tipa letelice iz koje se iskače. Nije isti sistem iskakanja iz npr. “An-2″ ili “Cessne 182″. Učenik staje na vrata aviona, i po proceduri iskače iz aviona. Odmah po napuštanju letelice (1 - 2 sekunde) padobran počinje pod dejstvom “gurtne” da se otvara, da bi nakon samo nekoliko sekundi bio potpuno otvoren. Kompletnu proceduru prati instruktor iz aviona, radi kasnije analize na Zemlji. Dakle ono što je najbitnije za padobranca na prvom skoku je - da iskoči. Ovde možete pogledati neke od skokova na “gurtnu”.

Odmah nakon otvaranja padobrana, učenik počinje da dobija instrukcije sa Zemlje, od strane instruktora, preko radio - stanice koja je zakačena učeniku za kacigu. Čim se instruktor sa Zemlje uveri da učenik čuje komande, ukoliko učenik radi sve što je potrebno na skoku, instruktora neće čuti do momenta prizemljenja. Na pripremi za prizemljenje i samom prizemljenju instruktor sa Zemlje će se ponovo oglasiti, i navesti učenika da sleti meko, na aerodrom. Ovo je otprilike ono što će se dešavati sa Vama ukoliko želite da se samostalno bavite padobranstvom. Za taj dan - to je to. Propisi i regulative nalažu da prvi Vaš samostalni skok u životu bude ujedno i jedini tog dana. Nakon toga ćete skakati još određeni broj skokva na “gurtnu”, ali ovaj put radeći još neke vežbe, koje će vam instruktori zadavati na Zemlji. Najbitnija u nizu vežbi je “simulacija” otvaranja padobrana, dok još uvek skačete na “gurtnu”. Ova simulacija se ogleda u tome da Vi kada iskočite iz aviona, i gurtna kreće da odradi svoj posao, rukama uradite pokret koji simulira samostalno otvaranje padobrana. Naravno, i dalje će ga otvarati gurtna, ali je ovo bitno iz razloga što će sledeći korak u Vašoj obuci biti upravo taj - samostalno otvaranje padobrana.

NAKON GURTNE

Onog momenta kada instruktor koji Vas prati na obuci zaključi da ste sve dotadašnje vežbe savladali na adekvatan način, te da ste svesni svake faze skoka u kojoj se nalazite, počeće obuka za Vaš skok sa samostalnim otvaranjem padobrana. Ovo zna da bude stresno za padobranca, iz razloga što više nema automatskog otvaranja padobrana, već ćete Vi to morati ovaj put da uradite sami. Vežbe se ne razlikuju posebno od simulacije prilikom skoka “na gurtnu”. Pokreti ruku su isti, samo što ovaj put više nećete simulirati otvaranje, već ćete padobran i otvoriti. Na prvim skokovima “na slobodno”, padobranci često otvaraju padobran i brže nego što to radi “gurtna” iz očiglednog razloga straha. Međutim, ako učenik iz bilo kog razloga iskusi nestabilnost prilikom odvoja od aviona, i počne da se “tumba” kroz vazduh, i tada je sistem učeničkih padobrana napravljen tako da se bezbedno otvori, čak i ako je učenik na leđima u slobodnom padu. Ovo je bezbedno iz razloga što pilot padobranče koje otvara glavni padobran kod učenika nije “meko” već u sebi sadrži jaku oprugu, koja će otići prilikom aktiviranja daleko od padobranca i pokrenuti sekvencu otvaranja.

AFF (NAPREDNO UČENJE SLOBODNOG PADA)

Napredno učenje slobodnog pada – NUSP ili AFF je metod obuke padobranaca. Polako zamenjuje “gurtnu” kao standardan metod obuke na prvim skokovima, iako se “gurtna” još uvek koristi kod nas kao primarni vid obuke. Ovaj metod obuke je nazvan “napredan” jer napredak najbrži put da se iskusi slobodan pad, normalno sa 3.000 – 4.000 metara iznad zemlje. U skokovima na “gurtnu” mora se skočiti mnogo skokova da bi se došlo do visine i slobodnog pada od 3.000 i više metara, ali su skokovi jeftiniji i jedan instruktor padobranstva može da ima više učenika na “gurtnu” koji skaču iz istog aviona, dok u slučaju AFF, jedan ili dva instruktora su dodeljena svakom učeniku. Kod nas se ovaj metod obuke još uvek ne izvodi iz razloga što ne postoji ni jedan padobranac koji poseduje adekvatne i važeće licence za ovaj vid obuke.

TEHNIKA TRENINGA AFF-a

U većini programa AFF obuke, dva instruktora skaču sa učenikom za vreme prva tri njegova skoka, iako isti ti programi mogu da podrazumevaju i jednog instruktora. Na početnim nivoima, instruktori drže učenika, dok učenik ne otvori sam svoj padobran. Ovaj metod je poznat kao “Trening Držanja Sistema Veza”. AFF instruktori nemaju fizičku vezu sa učenikom drugu do držanja njegovog sistema veza, tako da kada učenik otvori padobran, instruktori se razdvajaju od njega i otvaraju svoje padobrane.

Ukoliko učenik bude imao problema sa otvaranjem svog padobrana, instruktori koriste signale rukama, kako bi podsetili učenika da “otvara”. Ukoliko učenik i dalje ima problema sa otvaranjem, instruktor će asistirati učeniku tako što će mu fizički staviti ruku na ručicu za povlačenje pilot padobrančeta, ali ukoliko učenik i dalje ima problema sa otvaranjem, instruktor će sam otvoriti padobran učeniku.

Jednom kada učenik dokaže da može sam da otvori padobran na prvih par skokova, biće pušten na napredni nivo, i imaće priliku da pokaže instruktorima da je naučio osnove slobodnog pada i otvaranja bez asistencije. Na razdvojenim skokovima od učenika, instruktori su blizu, ali ne drže fizički učenika tokom slobodnog pada. U takvim slučajevima postoji mogućnost da instruktori ne mogu da se približe i asistiraju prilikom otvaranja, tako da je veoma bitno da je učenik već naučio kako da otvara sam.

Instruktori na svim AFF nivoima imaju donju granicu gde moraju da otvaraju svoje padobrane i spasavaju svoj život. Ako iz bilo kog razloga ne mogu da asistiraju učeniku do te visine, svaka učenička oprema je opremljena sa “automatom”, uređajem koji će otvoriti rezervni padobran ukoliko učenik prođe visinu za aktiviranje u brzini slobodnog pada. Ekstremno je retko da se učeniku aktivira automat, iz razloga što obično oni otvaraju padobrane sami, ali je ovo dodatni nivo bezbednosti koji će zaštititi učenika što je više moguće od posledica toga da je bez kontrole i da ne može da otvori sam padobran.

Dok instruktori padaju sa učenikom, oni mogu da poprave položaj tela učenika i ostale probleme u toku slobodnog pada tako što komuniciraju sa njim rukama i signalima u slobodnom padu. Nakon skoka razgovaraju o problemima na skoku sa učenikom i sprovode korektivne mere. U kasnijim fazama AFF instruktori traže od učenika da izvode manevre, kao što su okreti, salta , planiranje (track) i kontrola brzine slobodnog pada. Namena ovih manevara je da dokažu i učeniku i instruktorima da učenik može da se iz dezorijentisanog položaja izazvanih namernom ili slučajnom nestabilnošću vrati u kontrolisani i stabilan položaj.

Instruktori ocenjuju kada je učenik prošao zahteve svakog nivoa obuke. Za vreme AFF skokova, učenici mogu imati radio vezu sa osobljem na zemlji, koji navode učenika na pravilno sletanje padobranom, ali u svakom slučaju učenici moraju imati veštine i za solo sletanje ukoliko radio veza zakaže.

Mnoge DZ klasifikuju svoje AFF nivoe brojevima kao npr. “AFF 6”, ali USPA (United States Parachute Assotiation) klasifikuje kategorije slovima. Kategorije “A” do “E” su intrukcioni skokovi gde učenici moraju biti obučeni za određeni nivo znanja. Kako većina AFF programa ima 7 skokova, ali je samo 5 slova između “A” i “E”, neke kategorije traže više skokova da se kompletiraju. Nakon kategorije “E” učenik je sposoban da sam skače. Kategorije “F”, “G” i “H” su kompletne kao samostalni skokovi ili sa asistencijom dodeljenog instruktora. Jednom kada učenik napravi 25 skokova, i stekne uslove za “A” licencu (Američka dozvola), potpisane od strane instruktora, polažu za “A” dozvolu, i nisu više učenici.

U Velikoj Britaniji ima 8 nivoa. Osmi nivo u Velikoj Britanije je ono što se zove “Iskoči i otvori” (Hop-N-Pop). Ova vrsta skoka je takva da padobranac čim se odvoji od aviona otvara svoj padobran. Ovo je obično na manjim visinama nego što su AFF učenici navikli (800 – 1000m), i postoji mogućnost nastupa panike kada se skače tako blizu zemlje. Osmi nivo AFF obuke je deo zahteva Britanske Padobranske Asocijacije (BPA).

AKTIVIRANJE PADOBRANA OD STRANE INSTRUKTORA (IAD)

Aktiviranje padobrana od strane instruktora je naslednik “gurtne”. Osnovna razlika je da umesto da “gurtna” otvara padobran, instruktor padobranaca (koji je u avionu sa njima) otvara učenikov padobran tako što baca pilot padobranče van aviona, čim učenik iskoči. U prilog IAD ide povecana sigurnost, i mogućnost da učenik koristi istu opremu kojom ce skakati kada bude imao veći fond skokova.

PROGRES UČENIKA DO DOZVOLE

Kada učenik počne da otvara sam padobran, bez asistencije instruktora, gurtne, ili kao posledice AFF-a, učeniku kod nas postoji mukotrpan put do dozvole sportskog padobranca. Skokovi na slobodno se obično primenjuju nakon 5 - 8 skokova na “gurtnu”, ili IAD (nije pravilo), i odmah nakon pređenog AFF-a. Kod nas, pošto se obuka izvodi na “gurtnu” primenjuje se prvo pravilo. Iako pravila ustvari i da nema. Ne postoji određen broj skokova na “gurtnu” koje učenik mora da prođe kako bi prešao na samostalno otvaranje padobrana. Ovo nepisano pravilo je iz razloga što svaki čovek ima različiti progres. Nekome će trebati više da savlada osnove skoka, i otkloni strah, a nekome manje. Ono što je bitno u fazi obuke nakon “gurtne”, je da padobranac često skače, kako bi imao rutinu u skokovima. Međutim, svesni smo da i ovo zavisi od finansija sporta koji je izuzetno skup, na žalost. Nakon početka skokova na slobodno, učenik će postepeno dobijati nove vežbe u slobodnom padu, sa različitih visina. Ove vežbe podrazumevaju polaganu pripremu za polaganje za dozvolu sportskog padobranca.

Otpilike će učenik posle par skokova na slobodno sa 1.000 metara, dobiti zadatak da duže pada, ali ovaj put sa 1.200 metara. Pa sa 1.500. Sa 2.000 metara će već morati da počne da radi zaokrete u levo i desno, kombinujući ih sa saltom unazad, itd…Nakon svih ovih vežbi, učenik bi trebalo da ima cifru od oko 25-tak skokova, sa različitih visina, i sa različitom “zadrškom” (vreme provedeno u slobodnom padu, do momenta otvaranja padobrana) koji su donji minimum i jedan od uslova za sticanje prava za polaganje “A” dozvole. Ukoliko učenik zadovoljava potrebe obuke, i ima cifru od minimum 25 skokova, stekao je uslove za pravo za polaganje za dozvolu sportskog padobranca. Polaganje se izvodi pred komisijom, no pre toga treba podneti prijavu i rešiti administraciju, što će Vaš instruktor učiniti za Vas.

Samo polaganje ispita se, po važećim pravilima, sastoji od skoka sa 2.200 metara, zaokreta u levo za 180 stepeni, zaokreta u desno za 180 stepeni, salta u nazad, i prizemljenja na određeno mesto. Vreme od 30 - tak sekundi koje imata prilikom skoka sa 2.200 metara, bi trebalo da bude dovoljno za ovaj ispit. Napominjemo da su figure koje smo naveli smo jedna od mogućih kombinacija koju će Vam zadati komisija. Naravno, tu postoje mnoge varijacije kako u redosledu tako i u figurama, ali Vam komisija zasigurno neće zadati ništa što već niste radili. Nakon ovog uspešno izvedenog skoka, položili ste za dozvolu, i sada je ostalo samo da čekate da vam stigne dokument.

Čestitamo! Sada ste punokrvni padobranac!

NAKON SPORTSKE DOZVOLE

Sticanjem “A” dozvole sportskog padobranca, u mogućnosti ste da učestvujete na raznim takmičenjima, da skačete na različitim mestima, i da radite mnoge stvari koje kao učenik niste mogli, odnosno po zakonu smeli. Kada imate dozvolu sportskog padobranca, imate mnogo manje ograničenja nego kada ste učenik. Međutim, kako to obično bude, tek Vam predstoji veliki rad i trud kako bi postigli zapažene rezultate u oblasti u kojoj želite da se angažujete. Dozvolu treba shvatiti samo kao početak nečeg novog, a nikako kao dozvolu koja Vam dopušta da radite sve i svašta, jer ćete određene instrukcije i dalje primati i morati da pratite, ovaj put prvenstveno radi Vaše bezbednosti.

Cene obuke za skokove kod nas možete pogledati ovde

O PADOBRANSKIM DOZVOLAMA

Po novom pravilniku o padobranstvu koji je stupio na snagu 20.06.2007.godine, promenjene su neke stvari vezane za padobranske dozvole i padobranstvo uopšte. Ovde ćemo se pozabaviti najbitnijim promenama vezanim za dozvole i ovlašćenja padobranaca, i ugrubo navesti uslove i ovlašćena sa određenim tipovima dozvola. Kompletan Pravilnik o Padobranstvu možete preuzeti ovde.

Dozvole su po važećem pravilniku podeljene na “A”, “B”, “C” i “D” dozvolu sportskog padobranca.

 

 

1) da ima pet minuta slobodnog pada i izvršene vežbe prema programu obuke;

2) da je izvršio minimum 25 skokova sa vežbama u skladu sa programom obuke;

3) da je izvršio najmanje pet skokova formacija (grupa 2, odnosno popularno zvane “dvojke”) sa instruktorom padobranstva ili instruktorom pripravnikom, sa visine od 3000 m;

4) da je osposobljen za samostalno pakovanje glavne kupole.

“A” - Ovlašćenja

Padobranac koji je stekao dozvolu “A” kategorije ima prevo da samostalno izvodi skokove samo u odobrenoj padobranskoj zoni odnosno ima pravo da izvodi samo skokove za koje je osposobljen. Ima prevo da učestvuje u grupnim SF skokovima do formacije grupa 4 (”četvorke”), pod uslovom da je jedno lice u grupi instruktor padobranstva ili instruktor-pripravnik i da u grupi ne mogu skakati više od dva padobranca sa dozvolom “A” kategorije.

Padobranac koji je stekao dozvolu “A” kategorije imaju pravo da skaču najviše pet skokova u toku 24 sata.

Ima pravo da izvodi i noćne pojedinačne skokove, samo ukoliko je kao pripadnik oružanih snaga, izvršio najmanje dva noćna skoka.

Padobranac sa dozvolom “A” kategorije opremljen rezervnom okruglom kupolom može izvoditi skok na padobranskoj zoni pri brzini vetra koja ne prelazi 5 metara u sekundi, a ukoliko je opremljen rezervnom kupolom klase krilo, najveća dozvoljena brzina vetra je 7 metara u sekundi.

“B” - Uslovi

Da bi padobranac koji je stekao dozvolu “A” kategorije, stekao pravo da polaže ispit za sticanje dozvole “B” kategorije obavezan je da ispunjava sledeće posebne uslove:

1) da ima u knjižici evidencije skokova ima upisanu dozvolu “A” kategorije;

2) da ima izvršenih i upisanih najmanje 75 skokova sa dozvolom “A” kategorije odnosno ukupno najmanje 100 skokova;

3) da ima iskustvo slobodnog pada u trajanju ukupno od najmanje 30 minuta;

4) da je izvršeno najmanje 10 skokova sa prizemljenjem na teren u prečniku od 20 m;

5) da ima najmanje izvršenih 10 SF skokova formacija grupe 4 (četvorka);

6) da ima stečeno dodatno osposobljenje za neplanirano pristajanje na vodu;

“B” - Ovlašćenja

Padobranac koji poseduje dozvolu “B” kategorije može da izvodi SF skokove, noćne i skokove na vodu, vanaerodromske skokove na otvorene terene i učestvuje na javnim manifestacijama. Pored navedenih vrsta skokova padobranac koji poseduje dozvolu “B” kategorije može da se , pod kontrolom instruktora padobranstva ili instruktora-pripravnika, obučava za izvođenje grupnih CRW formacija i skokova “slobodnog letenja” (Freefly), kao i skokove iz balona.

Padobranac sa dozvolom “B” kategorije opremljen rezervnom okruglom kupolom može izvoditi skok na padobranskoj zoni pri brzini vetra koja ne prelazi 7 metara u sekundi, a ukoliko je opremljen rezervnom kupolom klase krilo, najveća dozvoljena brzina vetra je 9 metara u sekundi.

Maksimalan dozvoljeni broj skokova u toku 24 časa za padobranca koji poseduje dozvolu “B” kategorije nije ograničen.

“C” - Uslovi

Da bi padobranac koji je stekao dozvlu “B” kategorije stekao pravo za upisivanje za dozvolu “C” kategorije, obavezan je da ispunjava sledeće posebne uslove:

1) da ima izvršenih i upisanih ukupno najmanje 200 skokova;

2) da ima iskustvo slobodnog pada u trajanju ukupno od najmanje 60 minuta;

3) da ima izvršenih nbajmanje 25 skokova na prostor malih dimenizja (cilj) kojom prilikom je prizemljenje izvršeno sa maksimalnim rastojanjem do 2 metra od centra terena;

4) da ima najmanje izvršenih 20 SF skokova formacija grupe-4 (četvorka) ili veće.

Proveru uslova za sticanje dozvole “C” kategorije vrši ispitivač uvidom u knjižicu evidencije skokova kandidata. Ispitivač može zahtevati od kandidata da izvrši skok sa određenim zadatkom kako bi neposredno utvrdio spremnost kandidata. Zadatak mora biti u okvirima obuke koje je kandidat završio i određuje ga ispitivač.

“C” - Ovlašćenja

Padobranac koji poseduje dozvolu “C” kategrije može da izvodi skokove predviđene dozvolom “B” kategorije, skokove grupnih formacija kupolama CRW (kenopi), skokove sa kupolama visokih performansi, skokove grupnog slobodnog letenja, skokove na terene malih dimanzija kategorije 1 i 2, kao i da izvodi skokove iz motornih zmajeva.

Padobranac sa dozvolom “C” kategorije nema ograničenje u pogledu broja skokva u toku 24 časa.

Padobranac sa dozvolom “C” kategorije opremljen rezervnom okruglom kupolom može izvoditi skok na padobranskoj zoni pri brzini vetra koja ne prelazi 7 metara u sekundi, odnosno 9 metara u sekundi ukoliko je opremljen rezervnom kupolom klase krilo.

“D” - Uslovi

Da bi padobranac koji je stekao dozvolu “C” kategorije stekao pravo za upisivanje dozvole “D” kategorije obavezan je da ispunjava sledeće posebne uslove:

1) da ima dozvolu “B” kategorije najmanje godinu dana;

2) da ima izvršenih i upisanih ukupno najmanje 500 skokova;

3) da ima iskustvo slobodnog pada od najmanje 180 minuta

Proveru uslova za sticanje dozvole “D” kategorije vrši ispitivač uvidom u knjižicu evidencije skokova kandidata. Ispitivač može zahtevati od kandidata da izvrši skok sa određenim zadatkom kako bi neposredno utvrdio spremnost kandidata. Zadatak mora biti u okvirima obuke koje je kandidat završio i određuje ga ispitivač.

Ispitivač je obavezan da direktoratu dostavi izvešaj o ispunjavanju uslova kandidata za sticanje “D” kategorije sa datumom upisivanja dozvole “D” kagegorije u obrazac dozvole, u roku od 15 dana od dana upisivanja.

“D” - Ovlašćenja

Padobranac sa dozvolom “D” kategorije može da izvodi sve vrste skokova predviđenih dozvolom “C” kategorije, skokove na terene kategorije 3, skokove sa opremom za promenu aerodinamike tela (Wingsuit), kao i probne skokove.

Padobranac sa dozvolom “D” kategorije nema ograničenja u pogledu brzine vetra za izvođenje skoka.

Najveći dozvoljeni broj skokova u toku 24 časa za padobranca koji poseduje dozvolu “D” kategorije nije ograničen.

DISCIPLINE

Jednom kada osoba savlada osnove skoka, postoji nekoliko disciplina kojima se može baviti u padobranstvu. Svakom od njih, padobranac se može baviti rekreativno (vikendom) ili takmičarski. Postoje čak i male grupe profesionalaca koji zarađuju za život od padobranstva. Oni se takmiče i osvajaju nagrade, te primaju bonuse od sponzora i proizvođača opreme. Padobranstvo može biti komercijalan sport, kao bilo koji drugi.

Padobranci mogu učestvovati u takmčarskim ili čisto rekreativnim aktivnostima. Svetska prvenstva se obično održavaju na lokacijama koje imaju ravne terene i čisto nebo. Izuzetak je Paraski, gde je potrebno zimsko vreme i skijaška staza.

Tipovi padobranskih skokova su:

• Skok na cilj (Accuracy landing) – Sletanje na cilj što je bliže mće
• BASE skokovi (BASE jumping) – Skokovi sa zgrada, antena, mostova i litica ukratko sa bilo kog fiksnog objekta na zemlji.
• Slalom (Blade Running) – Vrsta slaloma padobranom
• Velike formacije ( Big Ways )– Formacije padobranaca sa velikim brojem česnika u slobodnom padu
• Kenopi (Canopy Formation Skydive – CFS) – Pravljenje formacija sa ostalim padobrancima dok su otvoreni padobrani (kupole). Takođe je poznato kao CRW (Canopy Relative Work)
• Pilotiranje padobranom (Canopy Piloting – CP) – Takođe poznato i kao “Swoop”
• Relativ (Formation Skydiving – FS) – Pravljenje formacija u slobodnom padu. Takođe je poznato i kao “Relative Work” – RW
• Snimanje – Disciplina koja se bavi kinematografijom u vazduhu.
• Figure – Slobodan pad sa određene visine u kojoj padobranac za određeno vreme mora da uradi komplet zadatih figura.
• Friflaj (Freefly) – Disciplina koja nije takmičarska, gde nema ograničenja po pitanju figura koje padobranac izvodi, isključiva volja padobranca je kako će “leteti”
• Slobodan stil (Freestyle) – Disciplina u kojoj padobranac izvodi svoje figure, nekonvencionalnog ili konvencionalnog tipa, boduje se mašta i neobičnost.
• Vojno padobranstvo – Svaki tip padobranskog skoka u vojne svrhe. U svetu su poznati HALO (High Attitude Low Opening) i HAHO (High Attitude High Opening) vojni skokovi.
• Paraski – Disciplina u kojoj su pomešani padobranstvo i skijanje.
• Surfovanje nebom (Skysufring) – Padobranski skok sa daskom vezanom za noge padobranca.
• Kombinezon (Wingsuit Flying) – Skok sa specijalnim kombinezonom u obliku krila (“leća veverica”) koji obezbeđuje smanjenu vertikalnu i povećanje horizontalne brzine u odnosu na klasični skok.

 

SKOK NA CILJ (Accuracy Landing)

Ova disciplina je dominirala Jugoslovenskim i Srpskim padobranstvom dugo godina. Zbog relativno loše tehničke opremljenosti tadašnjih padobranaca u Srbiji, ova disciplina je bila jedino moguća u našim uslovima.

Disciplina skok na cilj se sastoji u tome da padobranac iskoči sa male visine (obično oko 1.000m) i leti padobranom do određene tačke na zemlji gde treba precizno da sleti. S obzirom da je ranije bilo veoma teško da se oceni gde je padobranac prvo dotakao zemlju, od skorijeg vremena se koriste ciljevi u obliku mete čiji je sam centar prečnika 3cm. Svaki naredni krug oko centra je širok po 1cm. Dodir mete registruje elektronski senzor, a ceo set ove mete se popularno zove „elektronska nula“. Boduje se mesto na meti (ako je padobranac pogodi) koje je padobranac dotakao prvim delom svog tela (obično nogom). Sam centar mete nosi nula poena, a svako odstupanje od centra u zavisnosti gde je padobranac udario u metu određeni broj poena (0-16). Skok i prizemljenje van mete boduje se maksimalnim brojem poena – 16. Cilj je iz određenog broja skokova sakupiti što manje poena (idealno bi bilo nula). Za ovakve skokove se koriste velike i spore kupole, kako bi padobranac imao sporiji i precizniji prilaz cilju. Ovo su još poznate i kao „ciljaške kupole“. Što se dodatne opreme tiče, postoji i ciljaške patike, čija je peta zašiljena u špic, radi preciznijeg pogotka na metu, pošto „ciljaši“ obično dodiruju metu prvo petom.

B.A.S.E. SKOKOVI (B.A.S.E. jumping)

B.A.S.E. skokovi su relativno novija disciplina u padobranstvu, ali je čim se pojavila, izašla na listu najopasnijih sportova na planeti. Ovaj tip skoka su skokovi sa fiksnih (prirodnih ili veštačkih) objekata, i prizemljenje padobranima obično u podnožje objekata sa kog se skakalo. B.A.S.E. je akronim (početna slova svake reči), od početka reči objekata sa kojih B.A.S.E. jumper-i obično skaču. (B)uildings - Zgrade, (A)ntennas – Antene, Tornjevi, (S)pan – Mostovi, (E)arth – Zemaljski objekti, litice, stene itd. Ovaj tip skokova su na oko slični padobranskim, ali se isto tako razlikuju. Jedino što je praktično zajedničko padobranstvu i B.A.S.E. skokovima je korišćenje padobrana za prizemljenje. I tu svaka sličnost prestaje. B.A.S.E. skakači ukoliko skaču sa litica, moraju se od litice odvoje odmah nakon skoka koristeći “track” tehniku klizanja, kako bi bili bezbedni prilikom otvaranja padobrana. Što se prvih skokova tiče, oni se obično obavljaju na mostovima, kako ne bi došlo do povređivanja udarom u objekat u slučaju otvaranja kupole za 180 stepeni. B.A.S.E. skakači NE NOSE rezervni padobran. Njihovi sistemi veza imaju samo jedan padobran, pošto u slučaju otkaza glavne kupole, verovatno ne bi imali vremena da aktiviraju rezervu, jer se skokovi po pravilu izvode sa veoma malih visina 100 – 200m. Izuzetno opasan sport koji iz godine u godinu nosi sve veći broj žrtava. Od pre nekoliko godina uveden je i “B.A.S.E. number”, broj koji dodeljuje BASE asocijacija svakome ko je izvršio barem po jedan skok sa svakog od 4 vrste objekata, te se oni među sobom prepoznaju po brojevima (npr. BASE 456) kako bi na neki način zaštitili identitet skakača. Ovo se čini iz razloga što su BASE skokovi u većini zemalja ilegalni, te nije dozvoljeno skakanje. Najpoznatiji skaka či u svetu su Jeb Corliss i Felix Baumgarthner. Prvo oficijalno takmičenje je održano u martu 1998 godine sa stene visoke 120m u Juti, SAD. Suđenje je bilo bazirano na dve stvari: Preciznosti u otvaranjui preciznosti u sletanju.

SLALOM (Blade Running)

Izuzetno zanimljiva disciplina koja se upražnjava uglavnom u zimskim uslovima (ali nije pravilo). Disciplina se sastoji u tome da padobranci iskoče iz aviona, a nakon otvaranja padobrana rade “slalom” po planinskim masivima, pomerajući padobran levo – desno, kao skijaši. Padobranci najviše vole da “skijaju” po pravim skijaškim stazama, sa pravim kapijama, ali koriste ći padobrane.

 

VELIKE FORMACIJE ( Big Ways )

Velike formacije su padobranska disciplina koja insistira na masovnosti učesnika. Ovo podrazumeva iskakanja velikog broja učesnika (ne retko i iz više aviona), gde se na određenoj visini svi hvataju i imaju fizički kontakt u slobodnom padu. Ovo je veoma teško izvesti iz razloga što ima puno učesnika koji moraju da rade sinhronizovano, pa se često dešava da formacija ne uspe iz prvog puta. Svetski rekord u ovoj disciplini, postavljen je u Februaru mesecu 2006. godine na Tajlandu, gde je bilo 400 padobranaca koji su se uhvatili u slobodnom padu i tako napravili formaciju za Ginisovu Knjigu Rekorda.

KENOPI (Canopy)

Kenopi je jedna takođe zanimljiva, ali samim tim i opasna padobranska disciplina. Ona se sastoji u tome da padobranci odmah nakon iskakanja (obično oko 2.000m) otvaraju padobrane (Hop-N-Pop), i onda “slažu” padobrane u formaciju

Na takmičenjima postoje 3 discipline:

 Sekvencijalno slaganje padobrana : u timu od 4 člana izvodi se serija od 4 ili 5 figura po predefinisanom programu. Jednom kada se završi zadnja figura, process se ponavlja. Svaka izvedena figura je poen, a skok se boduje u vremenu od 2 minuta i 30 sekundi. Izlazna visina je 2.000 metara.

• 4-ka u rotaciji : u timu od 4 člana formira se niz od padobrana (odozgo na dole). Zatim padobranac na vrhu napušta formaciju i pripaja se na dno formacije. Svaka rotacija vredi poen i skok se boduje u vremenu od 1minut i 30 sekundi. Izlazna visina 2.000 metara.
• 8-ka u brzinskoj formaciji : 8 članova tima moraju da izvedu predefinisanu figuru što je brže moguće, u vremenskom roku od 2 minuta. Ukupan rezultat se sastoji od dodatog vremena iz različitih rundi. Izlazna visina je 2.500 metara.

Kenopi se takođe vežba u velikim formacijama gde nije važno izvesti maksimalan broj figura već napraviti najveću formaciju. Svetski rekord je “Dijamant” od 85 učesnika.

PILOTIRANJE PADOBRANOM (Canopy Piloting – CP)

Ova disciplina je u svetu i kod nas mnogo poznatija kao “Swoop”. Disciplina se sastoji u tome da padobranac iskoči sa određene visine (obično ne velike – do 1200m) i odmah otvara padobran po iskakanju (nije pravilo), nakon otvaranja padobrana padobranac manevriše kako bi se približio željenom cilju. Cilj koji nije klasičan, je to obično bara, jezero ili kanal pun vode. Na vodu se stavljaju “kapije” (kao u skijanju), kroz koje padobranac mora da prođe. Padobranac se trudi da se što većom brzinom zaleti na prvu kapiju, pretvori vertikalnu brzinu kupole u horizontalnu, određenim manevrom, i klizi što više po površini vode pokrivajući što veću distancu. Bitno je napomenuti da se daljina boduje od momenta kada su noge padobranca u visini prve kapije, do momenta sletanja. Takođe je važno i da padobranci na ovakvim skokovima koriste ekstremno male kupole (uglavnom ispod 100 sq/ft) visokih performansi, tako da je svako sletanje sa ovakvim padobranima izuzetno opasno. Prilazak cilju se radi na taj način što padobranac iz normalnog leta padobrana, vuče jednu komandu (ili češće gurtnu) na padobranu, na taj način ga stavlja u rotaciju, i povećava mu vertikalnu brzinu. Ovaj manevar je poznat kao “Kuka Okret – Hook Turn). U određenom momentu padobranac ispravlja padobran, i na taj način vertikalnu brzinu pretvara u horizontalnu, kojom se pokrivaju ogromne distance na sletanju (nekad i po 100 i više metara). Brzine kojima padobranci na ovom tipu skokova sleću i dodiruju nogom vodu, nekada budu i preko 60 km/h. Najpoznatije takmičenje u svetu je “Pro Swoop Tour” koje se održava svake godine. Rekord u ovoj disciplini po pitanju distance i brzine u swoop-u drži Jay Moledzki iz Kanade koji je na sletanju pokrio distancu od 206 metara pri brzini od oko 100 km/h u momentu sletanja.

RELATIV (Formation Skydiving – FS)

Disciplina koja je u svetu ranije bila poznata kao “Relative Work”(RW) danas je poznata kao “Formation Skydiving” (FS), iako je u većini slučajeva padobranci i dalje zovu samo “Relativ”. Jedna izuzetno lepa disciplina u kojoj je maksimalno prisutan timski duh, jer se disciplina uvek izvodi sa više učesnika. Poznate su 2-ke, 4-ke, 8-ice, pa i 16-ice. Skokovi se izvode sa razli čitih visina, zavisno od tipa takmičenja i broja učesnika, i boduje se broj likova koje padobranci urade. Znači ako iskoči 4 padobranca, boduje se svaka promena lika kada padobranci naprave promenu položaja formacije, i uhvate se stabilno ponovo. Cilj je u zadatom vremenu uraditi što više likova koji su unapred zadati. Kod nas je ova disciplina posle 13 godina ponovo počela da se uvrštava u državna takmičenja počev od 2006. godine, kada je na aerodromu „Kikinda“ urađeno državno prvenstvo u relativu u formaciji od 2 padobranca. Veoma zahtevna disciplina koja iziskuje da učesnici u formaciji provedu dosta vremena vežbajući zajedno kako bi ostvarili zapaženije rezultate.

SNIMANJE (Camera Jump)

Disciplina koja se bavi kinematografijom u vazduhu. Ova disciplina je veoma popularna među današnjim padobrancima. Sastoji se u tome da pored padobranaca koji skaču određenu padobransku disciplinu, sa njima skaču i kamermani koji su obučeni za snimanje padobranskih skokova u vazduhu. Kamermani su po nepisanom pravilu obično najbolji padobranci, koji imaju veoma dobru kontrolu slobodnog pada. Ovo je potrebno iz razloga da bi se kadrovi koji se snimaju ili fotografišu bili najboljeg mogućeg kvaliteta. Kamermani obično na svojim specijalno dizajniranim kacigama za skok, nose pričvršćene kamere i foto aparate te na taj način snimaju i slikaju celu proceduru skoka. Jasno je, međutim da su kamermanu potrebne obe ruke za manevrisanje u vazduhu, te se visoka tehnologija pobrinula da se i taj problem reši.

Naime, kamere se obično uključuju pre skoka, na prekidaču koji se nalazi sa spoljne strane kacige, a što se foto aparata tiče, od skora je među domaćim padobrancima veoma popularan tzv. “Bite switch”. Ova tehnologija omogućava da se prekidač za okidanje foto aparata kablom provuče do lica kamermana, koji ovaj prekidač stavlja u usta. U slobodnom padu, kamerman normalno manevriše rukama, kamera snima, a okidanje na prekidač foto aparata se vrši stiskom zuba kamermana i okidanjem prekidača na taj način. Na taj način se ne ometa let kamermana u slobodnom padu. Zahvaljujući današnjoj tehnologiji, i kamere i foto aparati koji se nose na skok su prilično malih dimenzija te se monitiraju na običnu padobransku kacigu koja je specijalno dizajnirana da se na nju pričvršćuje aparatura. Na ovaj način, padobranci mogu da snime i fotografišu svaki svoj skok, a ne retko se dešava da je ovo i referentni materijal na raznim takmičenjima (kao na primer takmičenje u relativu). Na osnovu takvih snimaka, sudije na zemlji boduju ekipu ili pojedinca koji se takmiči, nakon pregledanog snimka iz vazduha.

FIGURE (Style)

Ova disciplina je među domaćim padobrancima takođe bila popularna dugi niz godina, kao i “Skok na cilj”. Navedena popularnost je kao i u prethodnom slučaju proizilazila iz tehničkih nemogućnosti da se izvedu neka ozbiljnija takmičenja u padobranstvu. Figure obuhvataju skok pojedinca sa visine od 2.000m, i izvođenje zadatog kompleta ili polukompleta figura odnosno manevara koje padobranac treba da uradi u vazduhu, za što kraće vreme. Ove figure se zadaju neposredno pre ulaska padobranca u avion. Komplet figura se sastoji od zaokreta za 360 stepeni u jednu ili drugu stranu (levi i desni komplet) i salta unazad. Cilj je ovaj komplet figura uraditi u što kraćem vremenskom periodu, gde se boduje preciznost i brzina. Ove figure mogu da se snimaju iz vazduha ili sa zemlje, te se na taj na čin i ocenjuju.

FRIFLAJ (Freefly)

Jedna od veoma popularnih disciplina u padobranstvu danas. Freefly je jedan od nekomercijalnih načina bavljenja padobranstvom. Ova disciplina podrazumeva skokove pojedinca ili grupe sa većih visina (obično 4.000 – 5.000 m) i izvođenje raznih pojedinačnih ili grupnih figura. Međutim, ovde ne postoje stroga pravila kako će ko leteti, već padobranac sam bira način slobodnog pada i položaja tela. Iz tog razloga je ova disciplina veoma popularna, jer omogućava padobrancu da bez bilo kakvih ograničenja leti kako želi. U današnje vreme najpopularnije figure u freefly su tzv. “head down” i “sit fly”. “Head down” podrazumeva da se padobranac obori na glavu što automatski prouzrukuje povećanje vertikalne brzine pada. Na ovaj način pojedinac ili grupa freefly-era može da dostigne vertikalne brzine i preko 300 km/h. Drugi popularan način je “sit fly” koji podrazumeva da padobranac napravi položaj tela u slobodnom padu kao “da sedi” na vazduhu, ali bez stolice. I na ovaj način se vertikalna brzina radikalno povećava u odnosu na “box” položaj. Omiljeni skokovi među freefly-erima su kombinacija ova dva tipa, gde jedan padobranac pada glavom na dole a drugi je u “sit fly”. Ovo je veoma teška disciplina iz razloga što je u ovakvim položajima tela brzina velika, mogućnosti za brzinu manevra takođe velika, ali je sam položaj veoma nestabilan. U svakom slučaju disciplina koja je ipak ograničena za iskusne padobrance i pruža mnogo zabave.

FRISTAJL (Freestyle)

Disciplina koja je veoma slična “freefly”, ali je komercijalnijeg tipa u smislu toga što je takmičarskog karaktera. U “freestyle” disciplini, padobranac iskače sa takođe velikih visina kao i u freefly (4.000 – 5.000) metara i pravi svoje figure koje je uvežbao. Sa njim obično leti i kamerman koji sve to snima, a boduju se neobičnost i maštovitost figura izvođača, ali i kamermana koji leti sa padobrancem. U ovoj disciplini je zaista veoma interesantan program takmičara koji obično ne sadrži konvencionalne figure, već takmičari padaju na glavu, prave špage u vazduhu i druge akrobacije koje je teško izvesti čak i na zemlji. Zbog određenih fizičkih predispozicija, u ovoj disciplini su najbolji ženski takmičari.

VOJNO PADOBRANSTVO (Military jumps)

Padobranski skokovi su našli primenu i u vojne svrhe. Padobranstvo u vojsci je poznato još od I svetskog rata, kada se još razvijalo, da bi u II svetskom ratu i nakon njega našlo punu primenu u vojsci. Vojni padobranci obično skaču u veoma teškim i neobičnim uslovima, čak i za iskusne sportske padobrance. Ovo je iz razloga što vojni padobranci skaču ne retko čak i sa preko 30 kg opreme na sebi, a u velikoj većini slučajeva, skokovi se izvode sa okruglim i teško upravljivim kupolama, sa prilično malih visina (nekad i samo 300 metara). Ovo su skokovi koji u sebi sadrže samo praktičnu svrhu, tako da je u vojnom padobranstvu zabava na skoku isključena. U novije vreme, najpoznatiji tipovi skokova u vojsci (osim gore pomenutih “desantnih” skokova) su tzv. HAHO i HALO skokovi. Navedene reču su akronimi od rečenice High Altitude High Opening i High Altitude Low Opening (velika visina – visoko otvaranje i velika visina – nisko otvaranje). U prvom slučaju padobranci u nekoj od akcija iskaču na velikoj visini, blizu neprijateljske teritorije (često i preko 10.000m), otvaraju padobrane na toj visini, a zatim pokrivaju velike distance (preko 20 km) u dubinu neprijateljske teritorije. U drugom slučaju, padobranci takođe iskaču sa velike visine, ali imaju veliku zadršku u slobodnom padu, da bi padobrane otvorili veoma nisko (na oko 800 – 900 m), kada su već na neprijateljskoj teritoriji. Ovi skokovi se primenjuju uglavnom zbog nemogućnosti otkrivanja letelice i padobranaca od strane radara. Veoma je bitno shvatiti da je u vojnom padobranstvu obuka od presudnog značaja, iz razloga što ovi padobranci skaču u veoma specifičnim uslovima čak i za iskusne sportske padobrance (puno opreme i oružja, velike visine, velike zadrške, skokovi veoma često noću), te da je to samo jedan od segmenata kompletne akcije vojnika, koji nakon skoka mora da uradi i ono za šta je poslat na neprijateljsku teritoriju.

PARA - SKI

 

Para – ski kao sport potiče iz Švajcarske ranih šezdesetih godina, kao forma spasavanja na planinama. Koncept je bio da se skoči iz aviona, sleti padobranom blizu povređenog, montiraju se skije, i spasioc bi se sa povređenim spustio niz planinu. Danas je to takmičarska disciplina u padobranstvu, sa internacionalnim susretima i kupovima koji se drže još od 1964 godine, dok se svetsko prvenstvo održava od 1987 godine. U spacilačkom svetu su avioni zamenjeni helikopterima, te je ova disciplina u praktične primene polako nestala.
Danas se ova disciplina sastoji iz kombinacije ove dve, gde se u prvom delu vozi vele – slalom, koji se boduje, a zatim se padobranima skače na cilj, što daje ukupan zbir bodova, i rangira takmičara.
Vele – slalom je dugačak oko 1.000 metara sa prolaznim vremenom od oko 1 minuta i 30 – 35 kapija. Dve trke su potrebne po pravilima svetske skijaške organizacije (FIS).
Po FAI pravilima, svaki takmičar pravi 6 skokova sa visine od 1.500 metara. Cilj je lociran obično na padini, a padobranci skaču na cilj, kao i u klasičnoj disciplini (elektronska nula).

SURFOVANJE NEBOM (Skysurfing)

Skysurfing je timska padobranska disciplina, gde se tim sastoji od dva člana: skysurfera i kamermana. Skysurfer leti sa specijalno dizajniranom daskom za vreme slobodnog pada, klizi, oreće se, rotira id a, surfuje po nebu. Kamerman snima izvođenje sa kamerom montiranom na kacigu, ali takođe aktivno učestvuje u skoku – i ukupnom broju bodova tima, kroz svoje letačke sposobnosti.

Poređenje skysurfinga sa ostalim sportovima sa daskom kao što su snowboard ili skateboard je uobičajena greška. Jedino što im je zajedničko je korišćenje daske, kao objekta. Veštine potrebne sa skysurfing su mnogo bliže padobranskoj disciplini “Slobodan stil” (freestyle), gde se izvode gimnastički i baletski manevri koristeći aerodinamiku stvorenu pri slobodnom padu. Dodavanje daske jednačini, nije samo još jedna cifra u nizu – to je totalno drugi sport.

KOMBINEZON (Wingsuit Flying)

Letenje kombinezonom (Wingsuit flying) je umetnost letenja ljudskog tela korišćenjem specijalnog odela za skakanje nazvano wingsuit (odelo-krilo) koje ljudsko telo menja u profil krila i koje može kreirati uzgon. Wingsuit pravi profil krila sa materijalom koji popunjava prostor između nogu letača, i između tela (torza) i ruku. Ova odela se takođe zovu i “Birdman suit”(odelo čoveka ptice).

Ovim odelom se može leteti sa bilo koje tačke koja obezbeđuje dovoljnu visinu kako bi se klizilo kroz vazduh, kao što su skokovi iz aviona ili sa litica (B.A.S.E.).

Ljudi koji lete ovim kombinezonima, nose standardnu padobransku opremu ili opremu za B.A.S.E. (zavisno od tipa skoka). Letač, otvara padobran na željenoj visini, a odmah nakon toga, otkopčava “krila” koja su zatvorena u toku leta, kako bi mogao da manevriše padobranom kao i na klasičnom skoku.

Ono što razlikuje letenje kombinezonom u odnosu na klasičan padobranski skok je to što padobranci u normalnom slobodnom padu dostižu vertikalnu brzinu od 180 do 225 km/h, sa veoma malom horizontalnom brzinom. Prilikom skoka sa kombinezonom, zbog aerodinamike istog, vertikalne brzine se dramatično smanjuju, dok se horizontalna dramatično povećava. Zabeležene brzine sa kombinezonom su čak od oko 40 km/h vertikalne brzine, ali je uobičajnije da je vertikalna brzina letača sa kombinezonom oko 95 km/h. Pri skoku, horizontalna brzina koja se može dostići može ići i do preko 100 km/h. Na ovaj način se pokrivaju velike distance u toku slobodnog pada sa kombinezonom, i produžava vreme leta. Letači mogu da pokriju i distance u odnosu 2.5:1 (sa visine od 1.000 m pokriva se distanca od 2.500m, bez otvorenog padobrana).

Ova disciplina je još u eksperimentalnoj fazi, ali se može već sada reći da postoje dva osnovna modela wingsuit kombinezona : trokrilni i monokrilni. U prvom slučaju, letaš ima tri krila zakačena na sebe (dva između ruku, i jedno između nogu), dok je u drugom slučaju ceo kombinezon izrađen iz jednog dela, i pravi jedno veliko krilo, ali se ne razlikuju preterano u aerodinamici. Najpoznatiji proizvođači su “Bird-Man” i “Phoenix-Fly”

 

VARIJACIJE

 

Ovde se nalaze dodatne “discipline” koje padobranci ne treniraju i ne koriste posebnu opremu za nju, već koriste kao način zabave i nisu takmičarske niti zvanične, ali se često koriste na tzv. “Fun Jumps”.

HIT AND ROCK

Jedan primer varijacije je “Hit and Rock”, koji je varijanta skoka na cilj, omugućavajući padobrancima da vežbaju ali i da se zabavljaju. Ova disciplina je generalno nastala od starijih padobranaca (po godinama) koji imaju udruženje “Padobranstvo posle 40-te” (Parachutist Over Phorty Society – POPS).

Cilj ove discipline je: skočiti što bliže stolici, skinuti padobranski sistem, sprintovati do stolice, i zaljuljati se u njoj napred – nazad minimum jednom. Vreme se meri od momenta kada noge dotaknu zemlju, do momenta kada se završi prvo njihanje.

POND SWOOPING

Ova disciplina je veoma popularna, i sastoji se u tome da piloti padobrana sa svojom kupolama pokušaju da velikom brzinom dotaknu vodu nogama na prizemljenju i klize po njoj ostavljajući što duži trag, te izađu na obalu.

Boduje se tačnost, brzina, daljina i stil. Poeni se redukuju ukoliko padobranac “lupi” o vodu, ili ne stigne do obale, već padne u vodu. Ne treba naročito ni spominjati da je s obzirom na brzinu i korišćenje padobrana visokih performansi za ovu disciplinu, ista prlilično opasna, bez obzira što se dešava iznad vode.

SWOOP AND CHUG

Veoma slično sa Hit and Rock, osim što je meta limenka piva. Padobrancima se meri vreme od momenta kada im noge dotaknu zemlju, do momenta kada popiju na “eks” limenku piva, i okrenu je praznu naopačke na svoju glavu.

Naravno, mora se napomenuti da zakoni na aerodromima strogo zabranjuju svakome ko skače da pije alkohol u toku skokova, te se ovi skokovi praktikuju kao zadnji skokovi u danu.

PRELET (CROSS COUNTRY)

Ovaj tip skokova se odnosi na skokove gde učesnici otvaraju padobrane odmah nakon osvoja od aviona sa namerom da pokriju što veću distancu pod padobranom. Obična distanca od momenta iskakanja do aerodroma je oko 16 km. Tendencija je da se padobran kreće “niz vetar” do momenta prizemljenja, jer se na taj način pokriva veća distanca, iako se padobranci iz aviona i izbacuju tako da mogu da dođu do aerodroma.

 

PLANIRANJE (TRACKING JUMP)

Planiranje je nameštanje položaja tela u slobodnom padu tako da maksimizuje horizontalnu brzinu dok svodi vertikalnu brzinu na minimum. Obično se koristi na kraju slobodnog pada kako bi se dovoljno odvojili od formacije ili ostalih padobranaca, radi bezbednog otvaranja padobrana.

Planiranje je skok sa namerom da se “klizi” tokom celog slobodnog pada. Jedan (obično najiskusniji tracker je lider (ili “zec”). “Zec” se usmerava prema pravcu gde grupa treba da ide, i održava brzinu tracka grupe. Ostali učesnici jure “zeca” i trude se da održe brzinu.

NOĆNI SKOKOVI (NIGHT JUMPS)

Padobranstvo nije uvek ograničeno na dnevne uslove. Iskusni padobranci nekada skaču i noćne skokove. Zbog očiglednih bezbednosnih razloga, ovo zahteva više opreme nego običan dnevni skok, a većina aerodroma za ove skokove i traži potvrdu obučenosti padobranaca koji žele ovaj skok da skaču. Obavezan deo opreme je fluoroscentni visinomer koji je praćen sa zvučnim visinomerom. Padobranci koji skaču noćni skok, često nose baterijske lampe, kako bi mogli da provere da li je padobran dobro otvoren, i da je bezbedan za letenje i sletanje. Vidljivost padobranaca i aviona je takođe bitna. FAA pravila nalažu da padobranci koji skaču noćni skok moraju da nose na sebi svetlo vidljivo u krugu od 5 km u svakom pravcu, i da ga upale odmah po otvaranju padobrana.

SKOKOVI SA STVARIMA (STUFF JUMPS)

Padobranci uvek traže nešto novo da rade u vazduhu. Sa avionima kojima se vrata otvaraju pozadi, i prilično mesta u avionu (naročito kargo avioni), otvorila se mogućnost za skok sa raznim stvarima.

Na ovim skokovima padobranci skaču sa nekim objektima. Gumeni čamci na naduvavanje su popularni, gde jedan ili više padobranaca sede u čamcu u toku pada. Kola, motori, bicikli, vodeni tankovi i naduvavajuće “kobasice” se takođe bacaju iz aviona. Na određenoj visini, padobranci se odvajaju od objekta i otvaraju svoje padobrane, ostavljajući objekat da se razbije o zemlju velikom brzinom.